Nemoj me prezrivo pogledati: Odrastao sam!
Dođi da palcem oližemo fil iz napukle zdelice.
Nemoj mi gordo guknuti: Pesnik sam!
Dođi, pokaži mi stih koji otvara zaobiđena grotla.
Nemoj mi nadmeno namigivati: Pisac sam!
Dođi da ti u zenici spazim
Neutaživu žeđ za reči koja izmiče.
Nemoj mi, nemuštim jezikom, kočoperno kadencirati: Muzičar sam!
Dođi i odsviraj allegro sonatu
Siromahu što izdiše sam.
Nemoj mi, opervažena žiponom, šepurno šenlučiti: Balerina sam!
Dođi iskreno, da na ovoj žici skupa
Piruetom prkosimo
Bodljikavom bezdanu besmisla.
Nemoj mi mudrijati maskom: Glumica sam!
Dođi i pred svetom prolij
Ponornicu sebe pod daskom.
Nemoj mi se razmahano razvikivati : Slikar sam!
Dođi i lazurom mi satkaj neistraženi purpurni pejsaž.
Nemoj mi svečano salutirati: Kapetan sam!
Dođi, povedi nas baržom u buru bez brane.
Nemoj mi gromoglasno graktati: Sportista sam!
Dođi i dokaži zašto je život igra.
Nemoj mi važno viknuti: Učitelj sam!
Dođi i nauči nas da povratimo
šćućureno balavče gladno znanja.
Nemoj bakici s mimozama što drhti u parku odbrusiti: Nemam, baba, beži, boga ti!
Dođi, dovedi je na večeru. Pokloni joj desert.
Ostatke ljubavi.
Nemoj je nesnosno nipodaštavati: Kevo, smaraš, matora!
Dođi da jedemo zajedno.
Na poslednjem ručku (ako stigneš) opet će ti biti „mama.“
Nemoj kiselo sažaljivo nadnositi obrve nad osakaćenim dečakom.
Dođi, uputi mu smešak za kojim vapi.
Nemoj mi nehajno naturati: Žurim!
Dođi, sad kada se zvezdama ne žuri.
Nemoj mi drčno dokazivati: Bogat sam!
Dođi da ponovo krademo ribizle popu
I nosimo ih komšijskoj deci.
Nemoj mi odsečno odmahivati: Ti to ne razumeš.
Dođi, možda sam razumela i više
nego što bi se ti usudio da želiš.
A ja da priznam.
Nemoj me sada, belih brkova, kržljavo koriti: Zašto si...?
...zato što nisam ti.
Zato što si dete.
Zato što sam ugušila dete...
Zato što su oni... kerberi privida
nadničari straha.
Vampiri lažnog osmeha
Staklenog pogleda.
Dođi.
Čuda od dece najmanje su deca.
Izvini.
I nemoj mi,
Bar noćas,
Tobož zadovoljan
U otočkoj pustoši
Pri škiljavom svetlu
Sunca što mesečari
Kraj stare školjke
Što spokojno šapuće bez reči
Prve žiške
Naše
I
Snove
Pređašnje
U maglovitom maju ,
U mulju bez meduza,
Na moru bez mistrala
Na gozbi bez gostiju i bez gavranova...
Goloj
Tvojoj
Mojoj
Svačijoj
Nemoj mi se diviti.
I nemoj mi, bez konca, kaćiperno kloparati: Ja, ja, ja...
Da, da, da...
Znam, znam, znam...
Ne.
Ne ponavljaj mi onu mene.
Dođi da iznova spoznamo radost Otkrivanja.
Dubine Ništavila.
Zora će nas ionako vratiti u pajace zvanja koja nismo.
Painting by Hamish Blakely
